Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.

Vise ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta sest koraka duzinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.

Nisam te nikad cuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smisljao broj.

Nisam te nikad stedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Sta ce od mene postati,
mali andjele moj?

Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Bas cudnog sveta ima,
tako se lako rasplacu.

Nisam te nikad cuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smisljao broj.

Nisam te nikad stedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Sta ce od mene postati,
mali andjele moj?

Bila je noc, jedna mrkla, kao ova veceras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu...
Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilic i pevali "Rozdestvo tvoje" i jos neke druge pesme kojih se ne secam bas.
Bila je noc i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuce broj 7A. Tisina je bila, samo koraci nekih nocnih ptica i lepet krila nekih pravih nocnih ptica.
Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noci da je cujem kako dise, kako dise u snu...