Slusaj ovu etidu


sa izlizane matrice zivota mog


akvarel klasike nevjesto uramljen


urbanim zakonom




Ne trazim skupog producenta


da od mene stvori genijalnog dirigenta


krojaca sudbine, lucidne uloge


uvek odbijem



U ovom orkestru limenih truba


do korozije promuklih i pospanih


ja samo zelim da sam stidljiva tuba


koja ponekad progovori




A to je sad, o, muci me glad


za megafonom jakim dvesto hiljada vati


nek stanu vozovi, nek puknu prozori


dosta sam cutao, bre, nek popuca sve


ja hocu da govorim




Dvogled za svet, preko ramena let


pogledu se oteo


a tamo djetinjstvo, da li jesmo il' nismo


generacija za preokret




Crnih barjaka mars putem promena


bas negde ispred cilja zastao


pominju zapadna vrata


pre bi raku zirafa


poklonila svoj divlji cvet




Ma dajte mikrofon, pa nek popuca sve


ja bar ne brinem ni zbog kakve etike


da cutim ko zid dok me nagriza stid


ja sam lajavi pas, meni se jebe za vas


ja hocu da govorim