Zagledan u ponor slanog doma svog


delfin je sanjao kako leti


svoj cudesni let


zaljubljen u nebo, eto takvim se rodio


previse tih i skroman


da bi njegova prica obisla svet



I uvek kad bi pomislio


kako krstari albatros


sekao je pucinu


ko adrenalin sto sece mu krvotok


sirio je krila da dohvati Bozji svod


al' ta su krila bila dovoljna


tek za pokoji kratak skok




Neki dodju srecni pa tako i odu


on je pripao taboru drugom


i tog je dana na obalu


smrknut okean izneo telo skrhano tugom




Stepam svoje rane dok provodim dane


izmeðu zelja i istine


logike ponestaje, rebus ne prestaje


da mi para vijuge




Pravila ne vaze, moj prijatelj kaze


da sve vise veruje


da cudne su sile podigle vile


da nas gresne razonode




Ja stojim po strani i cekam da vreme


nacrta put do sna


al' kao delfina bukagije dubina


sve vise me vuku ka verdbi dna


da li sam to ja