Ja sam vreme koje udisem


misli koje reci


ne mogu da izgovore




I nista me vise ne inspirise


sem nade da cu


jednom da progovorim



Ja sam vreme koje izdisem


telo koje zbog bola prezirem




I nista me vise ne inspirise


sem nade da se i bez njega


jednom moze ziveti




Ja sam zvuk koji prepoznajem


covek zeljom natopljen


les kozom oblozen


buducnost koju naslucujem


kao neku senku koja promice




I nista, i nista me vise ne inspirise


sem lepote sto se u nadi nazire




Ja sam prepolovljen


nesto sam morao da ubijem


samog sebe ugusen


pr'sljen, polomljen


da se bar kroz jedna vrata provucem




I nista me vise ne inspirise


nista me vise ne podize


sem nade da cu


jos jednom da je, da je pronadjem




Sva lepota se u nadi sakrila